O meni

BIOGRAFIJA

 Ja

Branislav Đurašević rođen je 11.IV 1957 godine u Beogradu  od  oca  Božidara  i majke Nadežde (devojacki Trajković). Te iste godine otac, koji je bio aktivni sahista, je dobio titulu internacionalnog majstora.

Od najranijeg detinjstva  koje  je  proveo  u  kući  svojih roditelja na Voždovcu (periferna beogradska opština) u njegovom okruženju se nalazio i šah koji se igrao sa velikim zadovoljstvom. Njega su igrali i  majka, njena majka tj.Branislavljeva baba Zora Trajković koja je zivela sa njima, povremeno i mlađa sestra Olivera, a naročito  deda Dragoljub Trajković kada je dolazio u posetu (nije ziveo sa njima).

U  osnovnoj  školi  „Veselin   Masleša“   pod   rukovodstvom profesora matematike  Tanackovića  bila  je  organizovana  jaka šahovska sekcija. U VI razredu Branislav je  „dogurao“  do  treće  table kada  je  njegova  škola  bila  jedna  od  najboljih  u  gradu, na takmičenjima koja su se održavala u Domu  Pionira  u  Takovskoj ulici. Takmičenja u Domu Pionira je vodio  šahovski  instruktor

Bora Lazarević. Jednom  prilikom  je  organizovao  i  prvenstvo škola u rešavanju šahovskih problema. Pošto je njegova škola  bila jaka odmah je ušla u polufinale, gde je trebalo  da  sami  među sobom izaberemo najbolje rešavače. Branislav se seća se da  je kao  treći igrač u školi na tom takmičenju uspeo da reši  samo  jedan  od šest zadatih problema, daleko manje nego što su ostali rešili.

Od tada se zainteresovao za  šahovske probleme. Prvo je sam  rešavao kombinacije iz knjige Dragoslava Andrića „Igra  miliona“,  a  i otac mu je pronašao neke ruske zbirke problema. Sledeće  godine  je  igrao  finalni  meč  za   pojedinačnog pionirskog prvaka grada Beograda i  izgubio je od  Stevića  (10.I 1971). Istog proleća  on  se  nakon  eliminacionih  takmičenja plasirao  u  finale  sa  još  petoricom   učesnika   pionirskog prvenstva Beograda  u  rešavanju  šahovskih  problema  koje  se odvijalo pred TV kamerama, voditelj je bio Dejan Đurović-poznati novinar tadašnje Radio-televizije Beograd (26.IV 1971.). Zbog uslova takmičenja instruktor Lazarević je planirao da se rešava samo jedna minijatura i to nam je rekao dan  ranije koje će figure ona imati da ne bi donosili celu garnituru. Iako je napomenuo da je to original odmah su svi uočili da to i  ne mora da bude tako, pa  se Branislav zainteresovao da proveri da  li pozicije sa takvim figurama slučajno postoje i u ruskoj zbirci koju je imao.

U knjizi pronalazi samo par takvih problema. Takmičenje je ipak održano kako je zamisljeno (s tim sto su prvo rešavali u sobi iza bine zbog treme od TV kamera, a kasnije to „odglumili“ za javnost ),  a zadati problem je bio baš jedan od onih koje je video u ruskoj zbirci – ipak nije bio original! I naravno Branislav je pobedio predavši rešenje  kao  prvi, ispred  Marjana  Kovačevića,  Borivoja  Karia  i  ostalih, sa neprijatnim osećanjem  neregularnosti  koje  je  dugo  vremena nosio u sebi.

Tu se upoznao sa svojim vršnjakom Marjanom Kovačevićem i to prisno prijateljstvo ostalo je trajno do današnjih dana.  Počeli  su ne samo da učestalo rešavaju već i  da  komponuju  šahovske  probleme, što je bila daleko ozbiljnija etapa u njihovom razvoju..

Svoj prvenac (sa 13,5 godina) je objavio u dnevnom listu Politika pod brojem 905. od 28.X 1970. pod sestrinim imenom, verovatno zbog sumnje u kvalitet problema! Ipak strah nije bio opravdan jer su ga neki eminentni praktični šahisti (kao velemajstor A.Matanović) relativno dugo rešavali. Narednih godina objavljuje još nekoliko radova, koji su ipak ostali na nivou zadataka tipičnih za novinske rešavačke rubrike.

Marjan je bio napredniji i upoznao  se  tada  sa  vec  iskusnim beogradskim problemistima na čelu sa Miroslavom Stosićem,  dok  se Branislav zadovoljio prateći i objavljujući u revijalnim časopisima  od kojih su neki ipak imali i priznatu problemsku  rubriku.

Upisavši se u XII beogradsku gimnaziju na Voždovcu, za  koju je igrao sah na takmičenjima srednjih skola neredovno se viđao sa Marjanom koji je živeo dosta dalje u Zemunu  (a  tada još uvek nije imao telefon za takvu vrstu kontakta), tako da je na neko vreme prestao da komponuje.  U  to  vreme je igrao na dva omladinska prvenstva Srbije u Kragujevcu – 1973  i Karatašu 1975, gde je na oba turnira osvojio svega po 4,5  poena  iz 11 partija i tu  se  definitivno  raspršuju  njegovi snovi  da  se posveti praktičnom šahu. Kombinatorni temperament koji je ispoljavao u šahovskim partijama mogao je najbolje da ispolji jedino u problemskom šahu.

Godine 1976. upisuje se na Prirodno-matematički fakultet u Beogradu, grupa za Molekularnu biologiju i fiziologiju, i tek  pri  kraju studija krajem 1980.godine  se  ponovo  vratio-  ovoga  puta

sasvim aktivno u svet problemskog šaha. Za to je opet  zaslužan Marjan Kovačević kojeg je slučajno sreo u gradu i koji ga  je ubedio da se pridruži sastancima četvrtkom u  DIF-u  u

Deligradskoj 27. U to vreme se  upravo  pokrenulo  takmičenje pod nazivom “Liga Problemista  Jugoslavije”,  koja  je  trajala  od  1980-1989 godine i važila je kao najpopularnije problemsko takmičenje u našoj zemlji. Posle trogodišnjeg prekida ponovo se obnovilo od 1992 godine. Tu se upoznao i  družio se između ostalih sa korifejima beogradskog problemskog šaha kao što su: Milan Velimirović, Miloš Tomasević, dr.Slobodan Mladenović,ing.Miomir Nedeljković,dr.Aleksandar Atanasijević, Slobodan Šaletić, ing.Milivoj Nešić, mr.Joza Tucakov, Bogdan Cvejić, Petar Ivanić, Srđan Svetec i mnogi drugi (većina njih više nisu živi). U isto vreme se pojavljuje i grupa mlađih problemista- pre svih Miodrag Mladenović, pa Ivan Aranđelović, Zoran Sibinovski i Zoran Pavlović.

Ti sastanci su bili  redovni  i  veoma  konstruktivni.  Liga Problemista, ciji su inicijatori bili Marjan Kovačević  i  Miloš Tomašević je oživela problemski šah u Jugoslaviji. Branislavljev najbolji plasman u Ligi je bio 1987 g. kada je zauzeo drugo  mesto  iza M.Mladenovića. Rezultati su objavljivani u časopisu „Mat“  koji je u tom  periodu  doživeo  punu  afirmaciju  i  bio  jedan  od najboljih svetskih časopisa u toj sferi, omogućivši  mnogim  jugoslovenskim problemistima da se usavršavaju i  napreduju. Njega je uređivao 10-tak godina M. Velimirović, a sarađivali su skoro svi jugoslovenski problemisti. Zadnjih par godina pre nego sto se ugasio odlukom Šahovskog Saveza Srbije uređivali su ga kraći period dr.S. i M. Mladenović, a zatim M. Tomašević.

Krajem devedesetih mesto okupljanja je promenjeno, sada u  prostorijama  ŠK Partizan (Dom JNA) ponedeljkom uveče. Uskoro, javlja se nova generacija problemista, kao sto su Budimir Marjanović, Milomir Babić, Dane Levčić,Duško Odorović i dr. Pokrenut je i problemski kurs za pionire pod rukovodstvom Marjana Kovačevića. Od svih jugoslovenskih časopisa ostala je da redovno izlazi jedino „Šahovska kompozicija“ iz Čačka, čiji je glavni i odgovorni urednik bio dr.Ljubiša Papić, tehnički urednik Slobodan Šaletić, dok je kompletno tehničko uređivanje vodio u poslednja četiri broja Branislav Đurašević. U tom časopisu u četvorobroju 9-12 1983g.Đurašević je objavio zanimljiv članak “Šta je šahovska kompozicija”, u kojem je pokušao običnom čitaocu da nekim fascinirajućim primerima dočara čarobni svet šahovskih problema sa zaključkom da su iznenađenje i originalnost ključni preduslovi za vanserijsku kompoziciju.

Na mnogim državnim prvenstvima  Jugoslavije  na  kojima je učestvovao od 1982 godine, sa izuzetkom 1983 i 1985, upoznao je i mnoge druge jugoslovenske problemiste i sa  kojima  se  aktivno družio: Marko Klasinc,ing.Fadil Abdurahmanović,Živko Janevski, Bora Gađanski, mr.Josip Varga, Nikola Stolev, Boško Milošeski,  Zlatko  Mihajloski, Zoran  Gavrilovski, Gligor i Ivan Denkovski, Dražen(sada Hamza) Stanković, ing.Vojko Bartolović, Bogoljub Trifunović, dr.

Ljubiša Papić, Radivoje Urošević, Arsen Dobrila, Ljubomir Ugren, dr.Sava Zlatić, Stevan  Đulinac, Siniša Peruničić, Miroslav Subotić, Zdenko Kukavica, dr.Zvonimir Hernitz,Svetislav Janićijević,

Vukota Nikoletić, Boris Ostruh, mr.Darko Nesek, Živa Tomić, Tode Ilievski, Dragan Petrović i drugi.

Najbolji rezultat na tim prvenstvima u rešavanju je postigao u Gevgeliji  1988 kada je bio drugi iza Ž.Janevskog, a ispred M.Kovačevića i te godine je proglašen za majstora problemskog šaha Jugoslavije. Na međunarodnim rešavačkim takmičenjima najbolji plasman postigao je na olimpijskom takmičenju u Novom Sadu 1990g. osvojivši 4.mesto, iza Nana,M.Mladenovića i Kovačevića, a ispred S.Mladenovića i mnogih drugih.

Učestvovao je i na  pet  Svetskih  prvenstvava  u  rešavanju šahovskih problema u  rešavačkoj  ekipi  Jugoslavije – Budimpešta  1988  (5.mesto  ekipno, 19.individualno), Bournemouth 1989 (4.mesto ekipno i 18.individualno), Benidorm  1990 (6.mesto ekipno  i  29.individualno), Bratislava 1993 (nezvanično 3.mesto ekipno i 48.individualno) i Sankt Peterburg 1998 (5.mesto i 37.mesto individualno), a na još dva (Igman  1984  i  Grac  1987)  kao pojedinac. Tamo je imao priliku da upozna mnoge istaknute svetske problemiste, a najveće prijateljstvo sklopio je sa Peterom Gvozdjakom iz Slovačke.

Grac 1987 za Branislava je značajan i po objavljenim rezultatima  III Ekipnog Svetskog prvenstva u komponovanju (1984-88), gde je potpuno neočekivano pobedio u grupi G1 (problem br.f/6.). Sa osvojenih 20 poena za taj problem njegov doprinos bio je jedan od ključnih da ekipa Jugoslavije osvoji 3.mesto na tom takmičenju. Inače, to je jedina medalja koju su jugoslovenski problemisti uspeli da osvoje na nekom ekipnom takmičenju u komponovanju!

Budimpešta 1988 je značajna  po  slučajnosti da je čehoslovački problemista Bedrich  Formanek     nameravao  da održi predavanje o  jednom- po njegovom uverenju sasvim novom cikličnom sklopu. Nakon razgovora sa Branislavom on je održao predavanje  i dao nekoliko  primera  teme,  istakavši  da  je  mislio  da  je   to originalna zamisao čehoslovačkih problemista, ali da se tamo upoznao sa prvim primerima i da ta tema ako treba da nosi nečije ime neka je nosi po autoru koji ju je prvi otkrio, odnosno po – Đuraševiću.

Kasnije su u francuskom časopisu „Phenix“  broj  2/1988,  M. Caillaud, J.-M. Loustau i J.Rotenberg  napisali  članak  „Tema Djurasević“  gde  su  dali  definiciju  uz  jedan  kraći  izbor

problema. U “Matu” broj 11-12/1988 raspisan je 20. tematski turnir upravo na ovu temu koji je sudio sam pronalazač i gde je  stiglo  neočekivano veliki  broj  kvalitetnih  radova.  Presuda  je  objavljena  u vanrednom broju „Mata“ iz 1990 godine i u posebnoj brošuri. Otkriće nove teme bio je možda najveći doprinos šahovskoj kompoziciji Branislava Đuraševića. Danas je to jedna od najpopularnijih cikličnih problemskih tema, pogotovo u heterodoksnom šahu, a poslednjih  godina doživljava renesansu i u ortodoksnom šahu.

Svoj vrhunac kao šahovski kompozitor Đurašević je dostigao u periodu 1983-1994. Pored već pomenutog 1.mesta na SP 1984-88 koje je po automatizmu ušlo u Album FIDE, još 4 njegova problema u ovom periodu uvršteni su u ovu najznačajniju svetsku problemsku zbirku. Najaktivniji je bio krajem osamdesetih, kada je i ostvario svoje najbolje rezultate na tada najznačajnijim jugoslovenskim takmičenjima u kompoziciji. Najveći uspeh u Ligi Problemista postiže u sezoni 1987, kada osvaja 2.mesto u konkurenciji 44 kompozitora- jedino je od njega bio uspešniji Miodrag Mladenović. Na prvenstvima SFRJ u brzom komponovanju (održavana do 1991) upisao se jednom među pobednike- osvojivši u Beogradu 1989. 1.mesto u grupi dvopoteza, dok je u ukupnom plasmanu bio drugi iza Živka Janevskog-što mu je najbolji plasman na ovim takmičenjima.

Četiri puta uzastopno bio je član ekipa Srbije koje su u periodu 1988-1991 osvajale 1.mesto tj.titulu prvaka u ekipnoj konkurenciji na prvenstvima SFRJ u rešavanju, kao i 3 puta u periodu 1988-1990 1.mesto u ekipnoj konkurenciji na istim prvenstvima u brzom komponovanju!

Raspad Jugoslavije 1992g. i ratni vihor koji se kao kuga širio njenim prostranstvima označio je kraj decenijama proklamovanog bratstva i jedinstva među njenim narodima. Suočen sa mogućim odlaskom u rat, Branislav  priprema i privatno izdaje knjižicu “SVI MOJI ŠAHOVSKI PROBLEMI”, koja je obuhvatila 111 autorovih kompozicija sve do kraja 1992. Veliki deo materijala iz te publikacije iskorišćen je i za pripremu ove knjižice, kao i za ranije objavljenu Biografiju koju je sam Đurašević objavio preko Interneta u nastavcima pre nekoliko godina.

Te jeseni 1992 veliku pažnju domaće  i strane javnosti privukao je revanš-meč šahovskih velikana Bobija Fišera i Borisa Spaskog, čija se druga polovina održala u beogradskom “Sava” centru. Kao jedna od propratnih manifestacija sprovedeno je i takmičenje u rešavanju problema, pod pokroviteljstvom “Jugoskandik” banke-inače glavnim sponzorom meča. Takmičenje je sudio Marjan Kovačević. Učestvovalo je pedesetak takmičara, a neočekivano je pobedio Branislav Đurašević, ispred Milana Velimirovića i Modraga Mladenovića. Bio je to najbolji Đuraševićev rezultat na domaćim rešavačkim takmičenjima, a tom prilikom je osvojio i 300 nemačkih maraka- što je u vreme predstojeće inflacije domaće dinarske monete bila dragocena ušteđevina.

Nakod kraha problemske organizacije SFRJ, Problemski odbor Srbije preuzeo je organizaciju najvažnijih takmičenja u novostvorenoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, sve do 1999g. kada je formirano i  zvanično registrovano Društvo Problemista Jugoslavije.

Branislav je nastavio da se takmiči na gotovo svim najvažnijim domaćim rešavačkim takmičenjima tokom devedesetih, kao i u novom milenijumu, postižući vrlo dobre rezultate. Najveće uspehe na domaćim prvenstvima u rešavanju ostvario je u Zrenjaninu 1992 i Beogradu 1998, osvojivši oba puta 3.mesto. To mu je bio  najveći domet i u Ligi Rešavača (osnovanoj od 1999), gde je u 3 sezone-1999,2001 i 2007 takođe osvajao 3.mesto, tj.bronzane medalje. Vrednim uspesima mogu se smatrati i oni na rešavačkim turnirima za trofej “Investbanke”, 1993 i 1997 osvajao 2.mesto a 1995 treće- i svaki put je zbog slabijeg vremena zaostajao u odnosu na pobednika!

U međuvremenu se pojavljuju i novi likovi na problemskoj sceni, sa kojima će uspostaviti trajno druženje- poput Miodraga Radomirovića, Milomira Babića, Srećka Radovića, Mirka Miljanića, Dragana Stojnića, Vladimira Podinića, Bojana Vučkovića itd. Inače, problemisti se poslednjih desetak godina okupljaju u šah-klubu Beograd (preko puta zgrade Beograđanke), koji obezbeđuje značajna sredstva za funkcionisanje društva i odlazak državne reprezentacije na međunarodna rešavačka takmičenja. Zahvaljujući podršci tog kluba kojim rukovodi Aca Milićević, a čiji je počasni član i legendarni šahista Ljubomir Ljubojević- takođe veliki ljubitelj problemskog šaha, srpski problemisti su poslednjih godina postigli najveće uspehe ikada.

Takođe, značajnu saradnju uspostavlja i sa Dejanom Glišićem, problemistom  iz Zagreba koji izdaje zanimljiv časopis PZR Zagreb (ranije PZR Bilten). Bio je veliki prijatelj i sa pokojnim Danetom Levčićem (prerano preminulim 1995).

Takođe, uvek je bio aktivno uključen u organizovanje Međunarodnih festivala problemskog šaha u Beogradu-ustanovljenih od 2004g, najčešće kao direktor Internet turnira u ubrzanoj kompoziciji. Bio je član organizacionog odbora 5.Evropskog festivala problemskog šaha u Subotici 2009, verovatno jedne od najbolje organizovanih takvih priredbi do sada. Nekoliko puta je učestvovao i na problemskim festivalima u inostranstvu-Marianki 2010, Tel Avivu 2009 i Zagrebu 2010 i 2011.

Posebno se angažovao u radu sa talentovanom decom koja pohađaju šahovsku školu, razvijajući kod njih smisao za rešavanje i komponovanje problema. Organizovao je i sudio brojna kadetska takmičenja u rešavanju problema, koja su iznedrila nadamo se naslednike sadašnje zlatne generacije srpskih problemista. Njegovi najbolji učenici su verovatno Branko Grbić, Dragan Čiča, Bojan Jovanović, Branislav Kiproski, Živojin Perović a ima još nekoliko koji su razvili simpatije prema šahovskoj poeziji (kako od milja nazivaju problemski šah neki naši šahovski doajeni, novinari i publicisti).

Branislav je stekao ugled i na poslovnom planu, radeći u biblioteci naučno-istraživačkog centra za nuklearna istraživanja «Vinča», gde i sada provodi svoje radno vreme. Oženio se u tzv.poznim godinama(1999) i sa suprugom Mirjanom ima dvoje muške dece (Dejan i Kira).

Uspešno rasporedivši vreme prati redovno sva najvažnija zbivanja u praktičnom i problemskom šahu, zahvaljujući naprednoj internet-tehnologiji. Takođe sarađuje i sa eminentnom šahovskom izdavačkom kućom «Šahovski Informator», gde mu je otac svojevtemeno radio. Omiljena zabava mu je igranje cuger-partija i brzo rešavanje dvopoteza. Više puta nastupao je za svoju firmu na radničkim ekipnim šahovskim takmičenjima.

Jedno vreme živeo je u beogradskom naselju Karaburma, da bi se pre nekoliko godina ponovo vratio na staru lokaciju na Voždovcu gde je izgrađena moderna stambena zgrada na mestu nekadašnje porodične kuće. Razlaz roditelja i odlazak majke u Izrael nije mnogo poremetio odnose u familiji i sa svima je u dobrim odnosima. Među glavnim karakteristikama koje ga odlikuju izdvaja se ta da je uvek spreman da rado pomogne prijateljima, saradnicima i kolegama problemistima, jednako cenjen u svakom društvu. Miroljubivi duh kojim zrači bio je više puta od ključnog značaja da se izglade loši odnosi i nesporazumi koji se povremeno pojave među nekim problemistima. On je jedan od ključnih ljudi Društva Problemista Srbije.

Između ostalog, popularisao je problemski šah i preko interneta, pišući za ŠAHMAT listu Gorana Tomića. Pripremao je i objavio 2 vrlo značajna internet serijala- prvo u 16 nastavaka «MOJI ŠAHOVSKI PROBLEMI»- autobiografski pregled sa izborom od 30-tak kompozicija, a potom i monografiju o Dr.Milanu Vukčeviću u 31 nastavku pod nazivom «VELIKANI ŠAHOVSKE KOMPOZICIJE», sa izborom radova svetski čuvenog problemiste poreklom iz Srbije.

Branislav Đurašević jedan je od najzaslužnijih za problemski uspon Stojnića, sada poznatog kompozitora problema iz Valjeva kome će uskoro biti priznata titula intermajstora kompozicije. Njihovo druženje po pitanju problemskog šaha počelo je još 2004god. Pružajući tehničku podršku omogućio je mlađem kolegi prodor na svetsku scenu gde je Stojnić iz godine u godinu sve više napredovao do ranga jednog od najboljih svetskih problemista. U poslednje 3 godine Stojnić je serijom novih primera praktično oživeo Đuraševićevu temu u ortodoksnom žanru. On je takođe u časopisu Mat Plus tokom 2009 objavio dvodelni članak «Preporod teme Đurašević u ortodoksnim problemima bez blizanaca», koji je videla publika širom sveta pošto se taj magazin štampa na engleskom jeziku i distribuira i u inostranstvo. U Mat Plusu br.42/2012 objavljen je i treći deo tog serijala, pod nazivom «Nove mogućnosti u temi Djurašević», gde su predstavljeni verovatno najlepši primeri teme u izvornom šahu.

Njih dvojica su konsultativno pripremili i vrlo značajan dvodelni članak «Sukcesivni blizanci-taskovi i kurioziteti» sa preko pedeset  najupečatljivijih problema tog tipa, koji je Milan Velimirović objavio takođe u časopisu Mat Plus br.41 2011god. Plod te saradnje je i ova zbirka koja sadrži 137 radova, objavljenih u periodu 1970-2012.

Jedan od Branislavljevih hobija je fotografisanje- kada god su se održavali neki značajniji skupovi ili gde god da putuje uvek je tu njegov fotoaparat spreman da zabeleži likove i najbitnije detalje za uspomenu. Najveći broj priloženih fotografija u ovoj zbirci izabran je upravo iz Brankove kolekcije fotografija u video formi. Takođe, čita knjige iz raznih oblasti a posebno iz psihologije.

Simbolično,ova knjižica pojaviće se tačno 20 godina nakon izdanja ranije pomenute «Svi moji šahovski problemi». Posvećena je svim šahovskim prijateljima i učenicima Branislava Đuraševića koji je inače nedavno proslavio 55.rođendan.

 

Bez obzira koliko se još bude bavio problemskim šahom, Branislav je u toj oblasti ostavio trajni pečat otkrićem ciklične teme koja je u njegovu čast nazvana «Tema Đurašević» na kongresu problemista u Budimpešti 1988god. Praksa je pokazala da se ovaj ciklus može prikazati u gotovo svim vrstama problema. Po klasifikaciji slovačkog problemiste Petera Gvozdjaka (autora 2 glavne enciklopedije cikličnih šahovskih problema –«CYCLONE 1» I «CYCLONE 2») uvršćen je među 8 osnovnih teoretski mogućih ciklusa, gde još spadaju: Lačnijev, Šedejev, Kisov, Rajsov, Ukrajinski, Rivsov i Cerianijev.

 

TEMA  ĐURAŠEVIĆ  (Šematski prikaz Đurašević-ciklusa)
U problemskoj terminologiji kao Tema Đurašević smatra se u osnovi sledeći ciklus belih poteza:
1. A? (uvodnik varke) ~2. B# (preteći mat) 1…a (odbrana crnog) 2. C# (matni potez)
1. B! (uvodnik rešenja) ~2. C# (preteći mat) 1…a (odbrana crnog) 2. A# (matni potez)
Eventualna treća faza daje kompletni oblik ciklusa:
1.C? (uvodnik varke) ~2.A# (preteći mat) 1…a (odbrana crnog) 2.B# (matni potez)

 

Predavanje Darka Hlebeca o svojoj nagrađenoj studiji

Advertisements